Hiperaktivnost kod dece

Hiperaktivnost ili poremećaj ponašanja

(prošireni intervju sa psihoterapeutkinjom Natašom Veselinović, predsednicom Kluba za mlade, objavljen u Roditeljstvu, Blic nedelje, 4.12.2011)

Često se poslednjih godina koristi termin hiperaktivnost za decu koja su nemirnija, teže vaspitljiva odnosno neposlušnija od druge dece. Da bi za neko dete mogli da kažemo da je hiperaktivno ono treba da bude ispitano defektološkom dijagnostikom, odnosno tesirano od strane defektologa ili drugog stručnjaka koji se bavi ispitivanjem hiperaktivnosti.

-Kada postoji sumnja da je dete hiperaktivno, nastavnici ili vaspitači mogu uputiti roditelje da se obrate stručnjacima u razvojnom savetovalištu u Domu zdravlja ili ustanovi u kojoj je moguće sprovesti defektološku dijagnostiku. Dete koje nije testirano na takav način ne može biti dijagnostikovano kao hiperaktivno - objašnjava Nataša Veselinović, psihoterapeut.

Hiperaktvnost obuhvata grupu poremećaja koji se nazivaju ADHD, koja označava poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ili ADD, poremećaj pažnje (attention deficit hyperactive disorder, odnosno attention deficit disorder) koji su iz domena disharmoničnog razvoja deteta u kom detetove neurološke strukture ne omogućavaju detetu da usmerava svoju pažnju na bitne sadržaje, ono nema selektivnu pažnju, teško kontroliše motoriku ,sopstvenu agresivnost kao i emocije.

 Simptomi

 Razlika između dece sa hiperaltivnim sindromom I dece koja su nemirna zbog manjkavog vaspitanja je u tome što hiperaktivna deca ne mogu da kontrolišu svoju motoriku, usmere svoju pažnju, čak I akoto svesno žele. To su deca koja bi vas rado slušala, ali njihova pažnja je veoma kratkog daha. Oni ne mogu da razlikuju draži po značaju- vaš govor, nešto što se dešava iza vaših leđa ili daleko u pozadini mogu biti jednake važnosti- dete ih doživljava kao draži koje zahtevaju njegovu pažnju, jer ne može da odredi šta je prioritetno. Deca koja mogu dugo da posvete pažnju onome što ih interesuje najverovatnije nemaju poremećaj pažnje. Ukoliko dete ne možete da odvojite od neke aktivnosti zato što ga interesuje verovatno nema hiperaktivni sindrom. Dečaci su mnogo češće hiperaktivni. Češće je prisutna hiperaktivnost kod dece čiji su roditelji bili okarakterisani kao teško vaspitljivi, odnosno nemirni. To olakšava situaciju ove dece jer tada roditelji mogu n osnovu ličnog iskustva da ih mnogo bolje razumeju.

Vaspitanje

Hiperaktivna deca su teško vaspitljiva. Njihova motorika je neobuzdana, imaju poremećaj sna, hranjenja, za njih su karakteristične iznenadne promene raspoloženja, kao I teško usmeravanje pažnje na važne stvari. Ona stalno ustaju, skaču, čas su ovde, čas onde, vrpolje se, ne drži ih mesto, odgovaraju na još nepostavljeno pitanje do kraja, … Zbog teškog usmeravanja pažnje, njihovo učenje je otežano,posebno u školskim uslovima gde ih zbog stalno prisutne potrebe za fizičkom aktivnošću i  nemira koji  neizdrživo nagoni dete na besciljno kretanje nastavnici bezuspešno disciplinuju radi održavanja nastave drugoj deci, dok njihovo učenje biva potisnuto u drugi plan. Hiperaktivna deca ne mogu da kontrolišu svoje impulse, nagone za aktivnošću, tako da je motorni nemir stalno prisutan.Veoma su brzi i inovativni u nalaženju novih i novih aktivnosti koje im privlače pažnju, naravno za kratko vreme.

Kako se zbog takvog teško kontrolisanog nagona za aktivnošću ta deca veoma često sukobljavaju sa autoritetima, oni od veoma ranog uzrasta bivaju okarakterisana kao teška, nemirna, zahtevna, nevaspitana, neposlušna, neobuzdana,… “Ne” je najčešća reč kojom im se odrasli obraćaju.

Sa vršnjacima teško uspostavljaju kontakte zato što ne mogu da održe odnose na željenom nivou. Ne snalaze se sa njihovim zahtevima, poštovanjem pravila, I teško kontrolišu impulcivnost koja im dodatno otežava komunikaciju.

Impulsinost ove dece najčešće nema veze sa manjkavom moralnošću, sa željom da se nekom naudi.

Potrebna im je pažnja

Iako su teško vaspitljiva, baš njima je potrebna dodatna pažnja roditelja, kao I dosledno vaspitno  usmeravanje. Veoma im treba ukazivanje na to šta je dobro što rade, jer je njihov doživljaj sebe najčešće sa negativnim predznakom, zbog čestog “ne” koje čuju. “Nisi dobar”, “ne slušaš”, “opet si pogrešio”, “od tebe nikad nešto dobro”, “loše se ponašaš”,… su izrazi koje najčešće čuju. Moguće da roditeji I ne mogu da detetu upute neku lepu reč, jer ih stalno iznenađuje “glupostima koje pravi”, ali baš zato roditelji moraju da se potrude dag a nauče šta je dobro, pa makar to morali da specijalno traže za priliku pohvaljivanja.

Oprezno sa zahtevima

Zbog kratkotrajne pažnje zahtevi koji se posatvljaju pred hiperaktivno dete moraju biti veoma usitnjeni, sa povratnim informacijama o tome kakvi su rezultati svake faze. Primer za to može biti zahtev da se sredi soba. Detetu od 8 godina koje nije hiperaktivno neće previše teško pasti zadavanje takvog zadatka za razliku od hiperaktivnog deteta kome treba svaku aktivnost postupno zadavati- sređivanje knjiga, školskog pribora, ormana, igračaka, uz priličnu asistenciju I stalno hvaljenje za sve što dobro uradi. Odlaganje zadovoljstva, išćekivanje nagrade je nešto što kod ove dece može biti samo u veoma kratkom roku. Slično je u školi- nastavnici bi morali da zadaju kratke zadatke sa povratnom informacijom o tome kako sui h uradili. Svaki složeniji zadatak mora biti usitnjen na onoliko delova koliko je potrebno da bi oni bili dovoljno kratki da mogu da zadrže detetovu pažnju do povratne informacije od strane nastavnika o tome kako su uradili zadatak. Jasno je da više od jednog deteta sa hiperaktivnim sindromom ne bi smelo da se nađe u jednom odeljenju, kako zbog velikog konstantnog angažovanja nastavnika, tako I zbog ometanja vaspitno-obrazovnog procesa druge dece.

Radi postizanja rezultata I roditelji I nastavnici, ma koliko im to bilo teško, moraju naći način da realno pohvale hiperaktivni dete za nešto što je dobro uradilo,jer će njihovo mentalno zdravlje u protivnom biti narušeno, najpre u vidu doživljaja sebe kao nekog ko stalno nešto loše radi, koga niko ne voli, ko je loš, koga svi izbegavaju, ko je svima naporan, kasnije kao odbačenog I procenjenog kao nepoželjnog. Takav doživljaj sebe često vodi u stvaranje stabilog osećanja sebe kao asocijalnog, a zatim I usklađivanje ponašanja u skladu sa doživljajem okoline u antisocijalno ponašanje.  

Nemirna deca mogu da se uobičajenim vaspitnim metodama smire I angažuju oko nečeg što ih zanima, dok hiperaktivna deca mogu teško i   samo tokom  veoma kratkog  vremena.

Hiperaktivna deca traže pžnju autoriteta samo za sebe, jer samo uspostavljanjem stabilnog- konstantog emotivnog odnosa mogu da održe pažnju. To može biti veoma naporno za nastavnike, posebno u uslovima prepunih odeljenja I to u inkluzivnoj nastavi. Ipak I u takvim uslovima deca sa hipeaktivnošću mogu da se uče odlaganju zadovoljstva I kontroli impulsivnosti. Naravno, ne traženjem da pod istim uslovima kao I ostala deca odlažu zadovoljenje potreba, ali da se stalno povećava obim kontrole sopstvenog ponašanja. Ukazivanje na to das u oni kontrolori sopstvenog ponašanja I na to kakve posledice ima besciljno lutanje, podizanje tenzije kada narasta nestrpljenje,…npr može omogućiti postepeno uspostavljanje kontrole nad motorikom. Mogućnost da se ode na mesto koje je u učionici (I kod kuće) određeno kao mesto za odmor I razmišljanje o kontroli emocija i ponašannja, takođe pomaže u razvoju sopstvene kontrole ponašanja . Deca se postavljaju u situaciju da prepoznaju kada nestrpljenje I potreba za motornom aktivnošću  raste i spreče njihovo podizanje na stepen kada kontrola više nije moguća.

Deci sa hiperaktivnošću su potrebni roditelji I nastvnici koji će ih razumeti, ne osuđivati, već im pomoći da svoje ponašanje stave pod sopstvenu kontrolu- prihvatanjem strpljenjem, pohvaljivanjem dobrog ponašanja i usitnjavanjem zadataka koji se pred njih postavljaju.